The Single Best Strategy To Use For YOGA

The Single Best Strategy To Use For YOGA

Blog Article

Majerdorf, Štelmor, Montespan) možemo »s više ili manje sigurnosti« govoriti o prinošenju žrtava. fifteen Kao što je trebalo i očekivati, istraživač se tu suočava ili s nepostojanjem neoborivih dokumenata, ili sa semantičkom neprozirnošću dokumenata čija autentičnost izgleda pouzdana. »Duhovna aktivnost« ostavlja nepostojane tragove — kao što je to, uostalom, slučaj i sa istovrsnom aktivnošću »primitivaca« iz naših dana. Ograničavajući se na samo jedan primer, možemo navesti argumente Kobija i Leroa-Gurana protiv njihovog sopstvenog zaključka: geološke činjenice i ponašanje pećinskih medveda dovoljni su da se objasni nepostojanje obrednih nalazišta. Što se tiče semantičke neprozirnosti nalazišta kostiju čija je obredna svrha izvan sumnje, njihove paralele nalazimo kod savremenih arktičkih lovaca. Samo po sebi, nalazište je tek izraz magijsko-religiozne težnje; specifična značenja tog čina postaju nam dostupna zahvaljujući obaveštenjima koja nam prenose članovi odgovarajućih društava. Doznaćemo možda da li lobanje i duge kosti predstavljaju žrtve nekom Vrhovnom biću ili Gospodaru životinja, ili su, naprotiv, sačuvane u nadi get more info da će biti prekrivene mesom. Čak i za ovo poslednje verovanje postoje različita tumačenja: životinja se »ponovo rađa« zahvaljujući ili Gospodaru životinja, ili »duši« koja počiva u kostima, ili pak tome što je lovac životinji obezbedio »grobnicu« (kako bi onemogućio pse da joj prožderu kosti).

Ako se smatra da su praljudi »potpuni ljudi«, iz toga proizilazi da su oni dobro znali za verovanja, kao i da su upražnjavali određene obrede. Jer, kako smo već istakli, iskustvo svetog predstavlja jedan od elemenata strukture svesti. Drugim recima, ako postavimo pitanje »religioznosti« ili »nereligioznosti« preistorijskih ljudi, zagovornici »nereligioznosti« trebalo bi da donesu dokaze u prilog svoje hipoteze. Verovatno je da se teorija »nereligioznosti« praljudi nametnula u vreme evolucionizma, kada su upravo bile otkrivene analogije s primatima. Ali reč je o nesporazumu, jer u ovom slučaju ono što valja imati u vidu nije anatomsko-osteološka struktura praljudi (koja je, sasvim izvesno, slična odgovarajućoj strukturi kod primata» već su to njihova dela; a ona ukazuju na inteligenciju koja se može definisati samo kao »ljudska«. Anj ako se danas slažemo oko činjenice da su praljudi imali »religiju«, teško je, (možda) i nemoeuće, jasno odrediti kakav je bio njen sadržaj. Ipak, istraživači nisu sasvim bespomoćni; postoji, naime, izvestan broj »dokumenata-svedočanstava« 0 životu praljudi i nadamo se da ćemo jednoga dana uspeti da odgonetnemo njihovo religiozno značenje.

Samo, izraze snaga i raspon ovde treba shvatiti u njihovom najjačem i najdramatičnijem značenju. Jer čovek je krajnji proizvod odluke donesene »na početku Vremena«: reč je o odluci da se ubije kako bi se moglo živeti. U stvari, hominidi su, postajući mesožderi, uspeli da prevaziđu svoje »pretke«. Tokom nekih dva miliona godina, praljudi su živeli od lova; voće, korenje, mekušci i ostalo što su sakupljali žene i deca nije bilo dovoljno da se obezbedi preživljavanje vrste. Lov je uslovio podelu poslova u zavisnosti od pola, pojačavajući na taj način »hominizaciju«; jer, kod mesoždera, i u ćelom životinjskom svetu, takva razlika ne postoji. Ali, neprestano proganjanje i ubijanje divljači najzad je stvorilo jedan sistem odnosa sui generis između lovca i pobijenih životinja. Uskoro ćemo se vratiti na ovaj issue. Podsetimo se sada da se »mistična solidarnost« lovca i njegovih žrtava otkriva samim činom ubijanja; prolivena krv u svemu je jednaka ljudskoj krvi. I konačno, »mistična solidarnost« sa divljači proističe iz srodnosti između ljudskih društava i životinjskog sveta. Ubiti ulovljenu životinju, ili, kasnije, pripitomljenu, jednako je »žrtvovanju« u kojem su žrtve izmenjive. 3 Naglasimo da su se sve ove koncepcije uspostavile tokom poslednjih fiaza one

PranayamaPranayama are breathing physical exercises developed by The traditional yogis for purification. Prana translates into “daily life force Power” and Yama interprets into “Regulate or mastery of”. So, Pranyama is used to regulate, cultivate, and modify the Prana in the body. Prana is taken in throughout the air we breathe, and Because the pranayama workout routines boost the quantity of air we acquire in, they also boost our ingestion of Prana.

Etimologija i značenjePovijesni razvoj ezoterijeRazlike između ezoterije i okultizmaTri vrste ezoterizmaBilješkeLiteraturaVanjske poveznice

Yoga is a Sanskrit phrase translated as “yoke” or “union.” To yoke signifies to attract together, to bind collectively; or to unite. Its purpose is usually to yoke or create a union of the human body, intellect, soul, and universal consciousness.

Sunlight SalutationsOften regarded the Main of hatha yoga follow, Solar Salutations are historically practiced at dawn to warm and energize your body. We now have numerous Sunlight Salutation sequences out there with varying amounts of issue, from simple to intermediate.

Ali razmišljajući o obrednom procesu »uzroka i posledice«, neizbežno je bilo dolaženje do otkrića kako svako delanje, zbog proste činjenice da se njime postiže neki rezultat, biva integrisano u beskonačni niz uzroka i posledica. A kada je i u karmanu jednom priznat zakon sveopšte uzročnosti, time je bila uništena izvesnost zasnovana na spasonosnim posledicama žrtvovanja. Post-egzistencija »duše« na Nebu je, naime ; bila ishod obredne delatnosti prinosioca žrtve; ali, gde se »realizuju« rezultati svih njegovih drugih dela, izvršenih tokom čitavog njegovog života? Trebalo bi, dakle, da blažena postegzistencija, nadoknada za ispravnu obrednu delatnost, ima nekakav kraj. Ali, šta se onda događa sa dezinkarniranom »dušom« lišenom telesnosti (iatmanom)? Ona ni u kom slučaju ne bi mogla konačno da iščezne. Uvek bi joj preostajao beskonačan broj dela počinjenih tokom života, u kojima je sadržano onoliko »uzroka« koliko bi trebalo da bude »posledica«; drugim recima, a single bi trebalo da se »realizuju« u novoj egzistenciji, ovde, na zemlji, ili u nekom drugom svetu. Zaključak se nametao sam od sebe: pošto bi prošla kroz jednu blaženu ili nesrećnu postegzistenciju u vanzemaljskom svetu, duša bi morala da se reinkarnira. Jednom otkriven, taj je zakon transmigracije, samsara, zavladao kako »ortodoksnom«, tako i heterodoksnom (budizam i đainizam) indijskom religioznom i filozofskom mišlju.

Telipinua — najpre orla, a potom i samog boga oluje — ali bez uspeha. Najzad je Boginja-Majka poslala pčelu; ona je našla boga kako spava u nekom gaju i ubodom ga probudila. Besan, Telipinu je na zemlji izazvao takve nevolje da su se bogovi preplašili i pribegli magiji da bi ga smirili. Ceremonijama i magijskim formulama, Telipinu je očišćen od besa i od »zla«.7 Umiren, on se najzad vratio među bogove — i život se ponovo ustalio. Telipinu je »pobesneli« lavatory koji se »skriva«, odnosno, nestaje iz okolnog sveta. On ne pripada kategoriji bogova vegetacije, koji periodično umiru i oživljavaju. Ipak, njegov »nestanak« ima iste pogubne posledice na svim planovima kosmičkog Života, štaviše, »nestanak« i »epifanija« podjednako označavaju i silazak u podzemni svet i povratak na zemlju (up.

Dovoljno je setiti se slučaja Indije, gde su napetost i beznađe izazvani religioznom devalorizacijom bramanske žrtve stvorili čitav niz izuzetnih tvorevina (Upanišade, uobličavanje tehnika joge, poruke Gautame Bude, mistična pobožnost, itd.), od kojih svaka, u stvari, predstavlja drugačije, smelo rešenje iste krize (vidi poglavlja IX, XVII, XVIII, XIX). Godinama sam razmišljao o kratkom i sažetom delu koje bi se moglo pročitati za nekoliko dana. Jer čitanje izjedna najbolje otkriva suštinsko jedinstvo religioznih pojava, a istovremeno i neiscrpnu novinu njihovih izražavanja. Čitalac takve knjige bio bi doveden pred vedske himne, Brahmane i Upanišade samo nekoliko sati pošto bi se upoznao sa idejama i verovanjima paleolita, Mesopotamije i Egipta; otkrio bi Šankaru, tantrizam i Milarepu, islam, Joakima iz Flore ili Paracelzusa, pošto meditirajući probdeo noć nad Zaratustrom, Gautamom Budom i taoizmom, nad helenskim misterijama, razvojem hrišćanstva, gnosticizmom, alhemijom ili mitologijom o Gralu; susreo bi Drosvetitelje i nemačke romantičare, Hegela, Maksa Milera, Frojda, Junga i Bonhefera tek pošto bi prethodno otkrio Kecalkoatla i Virakoču, dvanaest Alvara i Grigorija Palamu, prve kabaliste, Avicenu ili Elisaiju. Na žalost, ta kratka i sažeta knjiga još nije napisana. Pomirio sam se s tim da za sada objavim jedno trotomno delo, u

Još je čudnija i za istoriju mazdaizma još značajnija Mihr Jašt (Jašt ten), dugačka himna u čast Mitre. »Kada sam stvorio Mitru na širokim pašnjacima, izjavljuje Ahura Mazda, načinio sam ga podjednako dostojnim poštovanja i smernosti kao što sam to ja« (Jašt ten : 1). Drugim recima, sva veličina, moć i kreativnost Mitre delo su Mudrog Gospoda. U ovom prologu prepoznajemo napor mazdijanske teologije da nanovo potvrdi svemoć jednog jedinog Vrhovnog Boga. U stvari, Mihr Jašt t>ripoveda i opravdava uzdizanje Mitre do visine na kojoj je bio pre Zaratustrine reforme. Kada se, na kraju himne, dva boga nađu sjedinjena, autor koristi formulaciju Mitra—Ahura (Jašt ten : one hundred forty five) dajući tako repliku na dobro poznati vedski binom Mitra— Varuna.

Upravo u tom poslednjem poglavlju razmotrićemo i krize koje su izazvali zagovornici redukcionizma — od Marksa i Ničea do Frojda — kao i doprinose koje su donele antropologija, istorija religija, fenomenologija i nova hermeneutika, za koju smo spremni da ustvrdimo da je jedina, ali značajna religiozna tvorevina modernog zapadnog sveta.

iskustva, specifična za šamanizam, a njihova starost je van svake sumnje. Podjednako su rasprostranjeni mitovi i simboli duge i njenog zemaljskog pandana, mosta, koji je u prvom redu veza s drugim svetom. Moguće je, takođe, pretpostaviti postojanje nekog kosmološkog »sistema« koji se artikuliše polazeći od osnovnog iskustva o »Središtu sveta«, oko kojeg je organizovan prostor. Već 1914. godine, V. Gerte (W. Gaerte) je sakupio veliki broj znakova i preistorijskih slika koje su se mogle protumačiti kao Kosmičke planine, Pupkovi sveta i paradigmatske Reke koje dele »svet« na četiri dela.44 Što se tiče mita o poreklu životinja i religioznih odnosa između lovca, divljači i Gospodara životinja, verovatno je da su oni mnogo pominjani u šifrovanom kodu ikonografskog repertoara paleolitskih ljudi. Podjednako nam je teško da zamislimo neko društvo lovaca bez mita o poreklu vatre, utoliko pre što većina ovih mitova u središte postavlja seksualnu aktivnost. Najzad, treba uvek voditi računa o primarnom iskustvu svetosti Neba i nebeskih i atmosferskih pojava. To je jedno od retkih iskustava koje spontano obelodanjuje »transcendentalnost« i uzvišenost.

boginja plodnosti. Ona nadahnjuje, podstiče i brani fizičku ljubav, telesno sjedinjavanje. U tom smislu možemo reći da su Grci, zahvaljujući Afroditi, pronašli sveti karakter izvornog polnog nagona. Prostranim duhovnim izvorištima ljubavi upravljače druge božanske determine, na prvom mestu Eros. Književnici i vajari će obrađivati upravo tu iracionalnu i neutaživu seksualnost; tako će, u helenističko doba, »Afroditine čari« postati književni klišei. Skloni smo čak da u tom bujanju umetnosti vidimo korenitu desakralizaciju telesne ljubavi. Reč je, naime, o prerušavanju koje se ne može podražavati a bogato je značenjima, kao što je to bio slučaj i sa tolikim drugim tvorevinama grčkog duha. Pod prividom frivolnog božanstva, krije se jedno od najdubljih religioznih iskustva: obelodanjivanje seksualnosti kao transcendentalnosti i misterije. O drugim oblicima ovog tipa prerušavanja govorićemo analizirajući proces desakralizacije modernog sveta. (Videti tom III.) ninety five. Heroji Pindar je pravio razliku između tri kategorije živih bića: bogova, heroja i ljudi (Olimpijske epinikije two, 1). Kategorija heroja postavlja značajne probleme istoričaru religija: kakvo je poreklo i ontološka struktura grčkih heroja, i u kojoj meri se oni mogu upoređivati s drugim vrstama koje posreduju između bogova i ljudi?

Report this page